Search

Information

Исодора Секулић

 

Ту сам се, дакле, родила: ту сам плакала онај први плач детета које је дошло на свет, плач који траје непрекидно један – два дана, од којег дрхти и модри бедно мало створење, и који плаче можда један од најачих знака за страдање човеково... Тако је лепа ова земља, и тако леп може да буде живот, а с ридањем се улази и одлази из живота. Тако човек почиње и тако завршава.

Исидора Секулић

Тако човек почиње и тако завршава.Исидора Секулић је угледала светлост дана у Мошорину 16. фебруара 1877. у кући Данила Секулића, бележника општине мошоринске. Крстио ју је поп Зоља, брат Ђуре Даничића, а кум на крштењу био је уредник новосадске Заставе Др Милан Ђорђевић.

За то родно село много касније Исидора Секулић ће записати: Моје родно село: илузија. Само разнобојне пруге и линије; сунчеве зраке, река, низови кровова, путање испарења. Све се то укрстило златно, сребрно, мрко, бело, зеленкасто у једном имагинарном пољу, и нема ни неба ни земље. Торња нема, парохије нема, матрикуле нема, мог родног места нема, ни мене нема.

Испуни ме дивота илузије: једино што нас везује за родитеље, за место рођења, за љубљена створења, за ову земљу. Занесох се и више нисам знала ја пут, него је пут знао за мене и водио он мене. Осетих се одједном везана за нешто исконско. Сагледах најзад траву и као да видех себе у овом симболу. Травчица: њиве на ветру, слабачна, пролазна, сиромашна, безимена. Јер кад је малчице чупнеш из земље, одмах се извуче, и кад погледаш корена нема.

Са шест месеци Исидора напушта Мошорин јер се породица сели у Руму и тамо ће провест наредних  шест година. У Руми породицу стиже велика трагедија. Ту је доживела смрт свог годину дана старијег брата Предрага; ту од туберкулозе у 27-ој години умире јој мајка Љубица. 
Након породичне трагедије трочлана породица Секулић одлази у Земун. Исидори је седам година, брату је две године, отац преузима бригу о њима.

У Земуну Исидора завршава Општу пучку школу и три разреда реалке. Школује се и брат Димитрије. Он ће изучити правне науке и умреће у Земуну у 21 години 1900.
Исте године преминуо је у Земуну у 55-ој години живота и њен отац Данило Секулић, градски капетан и „варошки сенатор“. Почива на земунском гробљу које ће будућу уметницу речи инспирисати да напише „Кронику паланачког гробља“.

Исидора је завршила вишу женску школу у Новом Саду, а од 1887-1894. борави у Сомбору где са одличним успехом завршава Препарандију и спрема се за наставника.
Још као ђак Препарандије објављује 1893. у „Школском листу“ рад под насловом „Шта су Србима гусле“. Овај њен први литерарни рад објављен је у јеку закаснеле националне патриотске романтике. 
По завршетку Препарандије уписује се на Виши педагогијум у Пешти где и дипломира на групи математике и природних наука.

После тога Исидора је од 1897. године наставник Више девојачке школе у Панчеву. Биле су то њене тешке године живота.
Почев од 1904, затим до 1909. боравила је у иностранству слушајући предавања упоредне књижевности у Лондону, Паризу и Берлину. У Србију је прешла 1909. године.

Од 1910. год. одлуком владе Краљевине Србије Исидора прелази у српско поданство. Бави се литературом. У „Српском књижевном гласнику“ објављује приповетку „Главобоља“, пише за „Бранково коло“ и „Дело“. Ради на књизи „Сапутници“.
Већ 1913. путује у Норвешку. С пута по Скандинавији враћа се пуна утисака. Доживљаји природе, слике скандинавских крајева, размишљања о људима и њиховим животима, нераскидиву повезаност природе и судбине људи даће у путописном есеју Писма из Норвешке.

„Даљине! Ту реч не треба пред Норвежанима споменути. У њиховој земљи све је далеко јер је више но слабо настањена у вишим и високим северним областима. Норвешка је земља где се чезне за обликом и гласом човека... где читаве покрајине стотинама година стоје пусте јер не могу да даду толико топлоте да постану нечија колевка, ни толико хране ни одбране да постану некоме завичај.“

Јурим по снегу и кроз ветар и гледам пустињу на земљи и пустињу на небу и често раскошну игру боја у мртвом ћутању и одједном ми је тако као да сам изгубила кућу где живим, лутам и тражим људе, просте људе, а не оне којима сам пошла. И баш одатле сазнајемо шта је спас од усамљености и заборава. У тим крајевима кратког лета и предугих зима нема веће радости од сусрета са човеком и нема веће туге од растанка са сунцем.

Године 1914.е Исидора је двоструко несрећна. Отаџбина је нападнута, а 1. јануара Политика јавља да је умро др. Емил Стремницки – напрасно на путу између Христијаније и Берлина.
Током 1914. и све до повлачења српске војске из отаџбине Исидора је била одређена да ради у Скопској гимназији. Зле дане аустроугарске окупације провела је у Сокобањи, Алексинцу и Београду.
Од 1919. до пензионисања 1931. године била је наставник Друге женске гимназије у Београду.
До 1921. године активно сарађује у београдским, новосадским и загребачким листовима и књижевним ревијама. Исте године у Загребу објављује роман „Ђакон Богородичине цркве“, а у Сарајеву књигу прозе „Из прошлости“.
После пензионисања из просвете у којој је радила 34 године почиње њен активнији књижевни рад.     
Већ 1934. год. објављује есеј о Петру Кочићу, а следеће есеј о А. Сергејевичу Пушкину. Време активног рада допринело је њеном пријему за дописног члана САНУ. Редован члан САНУ постаће једанаест година касније 1950. год.

Пред Други светски рат веома је позната и цењена у књижевним круговима. Коларчев народни универзитет објављује њене радове о Хакслију, а Српска књижевна задруга штампаће јој најснажнију књигу прозе под насловом „Кроника паланачког гробља“.
У другој приповеци Госпа Нола ријеч је о гробу, гробници из које није никад никла колевка.
Та Нола је одиста ретка жена. Та она носи преокупације саме списатељице, да не кажемо да кроз њу глас самог писца проговора.

Дошла је однекуд са границе Србије и Босне у „ситу и масну“ земљу за матора мужа. Њен психолошки терет дат је у бескрајно много нијанси. Нола је храбре памети, строга, озбиљна поштена као човек.
Та жена „широки човек“ нагло је израсла. Већ у 16-ој она је била зрела и реаговала је на ружне поступке маћехе коју је њен отац довео. Удаја за Тошу Лазарића, познатог војвођанског поседника, била је бежање из очинске куће у коју је ушла туђа жена.
Нола није пасивна сањалица. Иако је без амбиција и без личних амбиција, без порода, она постаје велика и несебична мајка туђе деце.

„Шта бог да“ – каже она, А моје је да помажем јер кроз невоље су нам људи најближи род, а због посла неког смо се сви и родили. Госпа Нола је пригрлила децу која су се уз њу нашла, малу Тотицу Паулу, сестру из другог брака свога оца Јулицу, црквењака Србу, шлајферовог сина Ханса коме је наденула име Лука. Своју љубав према тој деци, туђој и свачијој претвара она у дужност. Уморна од живота лично неиживљеног она једва чека да ту децу подигне, па да им она више не буде потребна и да оде.
Она се с том децом везала везом човекољубља и тражи смисао не своје жртве, него живота које подиже.
Хоће ли бити срећна? „А баш и све да буде добро, и памет и лепота и здравље, опет, кад год их погледам мислим у себи човек је као роса, можеш с њим заплакати кад год хоћеш.“
Суштина ове приповетке сажета је у Нолином уздаху упућеном мужу чије је имање водила: „Живот, мој Тодоре, прождире као гробље. Нико није крив, а имања нема, породице нема. Старој богатој кући Лазића дошао је крај, суђени час као и толиким другима. Тај процес пропадања војвођанског друштва Исидора Секулић гледа кроз личне моменте, кроз психологију оних које тако добро познаје.
Нола је остала сама. Моли се за мир Тодоров и Бошков. Моли се за децу – никога рођеног немају. Моли се Богу и за себе. „Боже, ни ја никога сасвим рођеног немам сем тебе, господе!“

И у осталим приповеткама – хроникама исти је стваралачки поступак, исти мотив, иста филозофија и порука. Пронаћи ће списатељица теме, оживеће ликове, створиће ситуације, прошараће све најчешће аутентичним догађајима из живота и подвући под своју велику глобалну метафору – пролазност.

За време Другог светског рата списатељица ћути, не објављује. Одбија да потпише Апел српском народу који су после избијања устанка објавиле окупаторске власти.
Мучно живи у Београду на Топчидерском брду делећи трагичну судбину српског народа. Преживела је бомбардовање Београда, склоништа по подрумима, патње на периферијама разрушеног главног града.
После рата изабрана је за првог председника Удружења књижевника Србије.
Од те 1947. веома је активна у књижевном животу авнојевске Југославије; најчешће сарађује у Летопису Матице српске и „Нашој књижевности“. Просвета јој следеће године објављује патриотску књигу приповедака „Записи о моме народу“ у којој пише о догађајима из оба светска рата истичући хероизам малога човека и национални понос српског народа.

Иако тече 74. лето њеног живота Исидора је духом крепка и још увек ствара. Српска књижевна задруга штампа њену монографију о Његошу под насловом „Његошу, књига дубоке оданости“.
Никога није смео ни могао Владика Раде волети са страшћу, са милоштом. Да је жену смео волети, да је дете могао имати, да малога Павла није морао сахранити, умео би он волети и са страшћу и са милоштом. Оставио је о томе две песме високу и снажну лирику, документа крвљу и сузама писана. Да ли је неко остао да њега воли са страшћу и милоштом. Зна ли ико одговор на то питање. И мало болно звуче кроз простор и време владичине речи: „Кући, кући, журимо сви кад трагедија почне да сазрева“.

Од 1952. до смрти Исидора је приповедач и есеиста. Просвета јој објављује приповетку и есеје „Говор и језик – културна смотра народа“, а „Нолит“ штампа њене огледе „Мир и немир“. 1958. тече Исидорино 81. лето. Терет година је тежак, рад је уморио тело, дух је још увек крепак.
Скромност је мото њеног живљења. Дана 22. јануара упутила је писмо секретару САНУ у коме захтева „најпростији погреб“.
„Умирање и смрт – последња борба коју свако мора да издржи. После издисања што остане то више нико није и зато над најпростијим погребом треба да влада најпотпунија тишина. Молим стога да се мој леш завије у чаршав из мог домазлука, да се положи у најпростији чамов сандук и спреми у сиротињску раку по реду на гробљу.“
„Без икакве аранжиране сахране, без говора и венаца, без новинских чланака. Свештеник ће ме испратити и очитати над гробом драгу ми просту молитву господњу. Сем свештеника моји најближи пријатељи, колико могу и хтедну.“
Сахрањена је на Топчидерском гробљу. Једном приликом је рекла да је монашки тврда, да воли дисциплинован поступак, да од две ствари бира ону тежу, нижу и скромнију.

Крај мале девојчице из Мошорина која је рођена 1877, а умрла 1958. у Београду био је величанствена катаклизма као распрскивање какве звезде у свемиру.

 

Грозда Каранов, наставник српског језика