Search

Information

Мошорин

 

У јужној Бачкој, на уливу Тисе у Дунав, налази се Тителска висораван. На ободу те висоравни налазе се пет насељених места. Међу њима је једно од најстаријих села – Мошорин.

Мошорин се пружа четири километра северозападном страном лесне терасе. Надморске висине између 60 и 70 метара. Стране лесне терасе су стрме због речне ерозије јер су некада нерегулисане воде Дунава и Тисе растапале и односиле лес.
Сам Мошорин настао је, у прво време на месту које се сада зове Бућкаре. Почетке своје бележи још у насељу Феудвар недалеко од данашњег села које је живело у неолиту.

Свуда у сурдуцима, а има их много, налазе се трагови живота.
Сматра се, да се Мошорин спомиње 1615. год, као мало насеље од неколико кућа, да је брзо опустео и поново бива насељен.
Име је добио по неком Моши који је ископао бунар у делу села Бућкаре и снабдео насеље пијаћом водом.

Током ратова између Хабзбуршке монархије и Турске, територија Шајкашке је била поприште сталних ратова.
Село је често страдало, број становника је варирао. За време Марије Терезије (1740-1780) одлучено је да Мошорин из коморског поседа пређе у састав новоформираног Шајкашког батаљона 1764. године. За то су Мошоринци прошли тешку обуку за борбу са шајки које су имале и топове. У време мира Мошоринци су били паори. Шајкашки батаљон и његови Мошоринци учествовали су у ратним збивањима 1848/49. у рату Срба против Мађара. Мошорински брег је тада, после Сентомаша, био стратешко место под командом Стратимировића.

После развојачења границе 1873. године Шајкашки батаљон је ушао у састав Бачко – Бодрошке жупаније.
Од 1918. године Мошорин је у саставу Краљевине СХС.
Једно време, од 1880. до 1945, у Мошорину је било и осамдесетак мађарских породица које су дошле из Ердеља и у прво време радили на Тиском насипу.
Касније су добили плац за изградњу кућа и пет катастарских јутара земље. Године 1945, сви су напустили Мошорин због немилих догађаја за време Другог светског рата.
Од 1960. год. у Мошорин пристижу људи из Босне, а масовна досељавања су била и 1993. Данас има око 3500 становника који се углавном баве пољопривредом и сточарством.

Интересантан је податак да су се Мошоринци 1818. судили са Ђурђевом око ритске земље и да је спор решен тек 1834. године у корист Мошорина. Зато Мошорин има данас велику површину ритне земље за обраду и сточарство.

О просвети и духовном животу села постоје бројни записи у мошоринској цркви.
Школа је почела да ради 1730. године. У њој је децу учио поп Јефтимије, да би касније за учитеља дошао Арсеније Поповић 1767. Већ 1772. Мошорин нема школу, али је она „изричито потребна“.

У опису Шајкашког батаљона из 1785. године Мошорин има илирску школу која је пространа и темељна. Ова школа ја страдала 1848. год, а две лепе зграде које и данас постоје изграђене су 1865. и 1870. године. Почетком XX века учитељи су били Миливој Стојановић и Каменко Томић.

Одмах поред школе налазе се, како је био обичај, и црква. Подигнута је на основу одобрења Дворског ратног савета 1797. год. Посвећена је слави Духови. Пре ње нешто ниже у делу села Бућкаре постојала је мала црква посвећена Св. Николи.
На крају брега, као своју задужбину, подигао је цркву проторејер Светозар Влашкалић. У њој почивају земни остаци његови и чланова његове породице. Он је рођен 1874. и ту живео до 1942. кад је стрељан на крају Шајкаша према Мошорину.

Изградња ове лепе цркве отпочела је 1932. год, а освећена је 15. V 1938. год. Нацрт за њу направио је архитекта Ђорђе Табаковић; саграђена је у српско – византијском стилу комбинацијом црвене и жуте цигле.
Иконостас је играђен од разнобојног мрамора с црним гранитом, а иконе је сликао Урош Предић 1936. године у техници „уље на платну“.
Иконе у цркви радио је самоуки сликар из Шајкаша Жарко Милинов од 1934-1937.

О томе шта је била протина жеља са овом црквом постоје две верзије. Једна је да је прота желео да црква буде маузолеј његове породице, а друга да ово постане црква манастира у који би се пред крај живота и он повукао. У центру постоји и протина кућа коју народ зове Вила и у њој се данас налази Дом здравља.

Из овог села потичу многе познате личности политичког и културног живота.
Ту је рођен Светозар Милетић – борац за права Срба;
Исидора Секулић чије име с поносом данас носи мошоринска основна школа.
У њему је рођен академик Душан Каназир и познати сликар Илија Коларић.
Из сфере духовног живота споменућемо протојереја Радослава Марковића (1865-1948). Учио је школу у Мошорину код оца Илије Марковића – учитеља, а касније завршио Богословију у Сремским Карловцима која је тада имала ранг факултета. Бавио се поред црквених послова и задругарством и живео у Инђији.
Други свештеник, прота Душан Марковић био је школски друг проте Влашкалића. Био је један од највиђенијих бораца у Милетићевом покрету. За време Првог светског рата бежи из Земуна у Београд, а са српском војском прелази у Албанију да би после рата био посланик на листи Николе Пашића.

На крају сигурно треба споменути развој занатства у Мошорину XIX века и мошоринске салаше. Интересантно је да је у XIX веку нагло почело да се развија занатство – кројачи, ћурчије, опанчари, чизмари и трговци.
Први трговци су били Пантелија Георгијевић који се одселио у Темишвар и Васа Каранов – граничарски наредник који је трговао дрветом.

На крају оно што је остало у срцима и сећањима то су мошорински салаши. Њих скоро више нема. Отишли су у песму и у заборав, а са њима и многе породице са којима је завршен један тежак и частан живот. Остају само сећања на Сузићев салаш, Каранов салаш, Тубићев салаш, Фишеров салаш, Седмакушин салаш, Попин салаш, Бањчев салаш.
Са њима, са ветровима и снеговима, отишли су салаши и људи у незаборав.

Грозда Каранов, наставник српског језика