Search

Information

Краткотрајна чаролија награђивања

У току мог детињаства највише сам се сусретала са реченицом: „Ајде, буди добра девојчица!“ када одрасли желе да ми поруче шта се очекује од мене. Када нешто урадим како треба хвалили су ме: „Браво! Ти си добра девојчица!“, а када сам урадила нешто што им се не свиђа, говорили су ми: „Ниси добра! Иди у ћошак!“                                        

Сада када имам 35 година размишљам шта сам из тога научила? Због чега сам конкретно добра, а због чега конкретно нисам добра? Шта сам ја то урадила лоше, односно добро па да заслужим један од тих епитета? Претпостављам да када бисте се и ви вратили на своје детињство да би сте били у сличној или истој дилеми.

Већина родитеља ће се сложити да је награда веома важна у управљању дететовим понашањем. И већина њих је у потпуности у праву уколико мисли да када каже детету „Ако поједеш ручак, добићеш чоколадицу после тога“ делује. Моје питање је колико дуго? Да ли ће дете најзад научити да треба да једе супу и броколи зато што је то корисно за његов организам или ће научити да све уради само да добије жељену награду? Шта се дешава када дете порасте и чоколада више није привлачна као награда него се сада дете фокусира на нешто веће (на пример играње игрица)?

Иако делује да награда има магичну моћ, та моћ траје кратко као чаролија у познатој бајци „Пепељуга“. При томе, одређена истраживања су показала да награда (као и казна) лоше утичу на развој самопоуздања и самомотивације код деце.

На пример, када родитељ каже детету: „Браво за петицу, поносан сам на тебе. Добићеш велику награду!“ тиме шаље скривену поруку детету да треба да добије петицу да би се родитељ осећао боље. Другим речима, дете ће учити да ради одређене ствари које жели друга, њему важна, особа само да би придобио њено одобравање или љубав. При томе неће много размишљати да ли је то за његово лично добро. Једног дана тај мали човек постаће особа која „болује“ од синдорма тражења спољашње награде (одобравање других) да би остварио неке академске или каријерне циљеве. Заправо, та особа неће имати развијену самомотивацију, већ ће се руководити спољашњим подстицајем.

Међутим, када родитељ каже детету: „Радила си веома напорно. Заслужила си петицу! Јеси ли позитивне-вестине-родитељства-4поносна на себе?“ овим се усмерава на напор који је уложен и шаље се скривена порука да је важно потрудити се и радити, и да се на тај начин може остварити одређен резултат. Такође, дете учи да објективно процењује колико је рада уложило у нешто и да ли је реално очекивати да добије резултат. Исто тако када оствари резултат постаје поносно на себе, фокусирано је на своје потребе и жеље у позитивном смислу, а не на то шта ће околина да каже. Другим речима, не пати од потребе да добије одобрење или љубав од стране других да би оно било срећно. Овај начин комуникације свакако дугорочно доводи до развоја самомотивације и самопоуздања код детета.

Ево још неких примера:

 Награда       Охрабрење 
„Драго ми је да си ме послушала“ „Верујем да си добро проценила  шта je најбоље за тебе. Како се сада осећаш?“
„Допада ми се шта си урадила“ „Можеш да одлучиш и сама. Шта мислиш шта треба да урадиш?“
„Стварно умеш да орасположиш мајку“    „Волим те без обзира на све“          


Ово је само једна од веома важних родитељских вештина која на позитиван начин утиче на дете и која има дугорочан ефекат на истинску промену дететовог понашања.

Аутор: Николина Милосављевић, дипл. психолог, психотерапеут на супервизији, сертификовани међународни тренер за програм Довољно добар родитељ, коуч и тренер вештина за родитеље.

Више детаља на: www.koucingzaroditelje.rs/deca-od.../kratkotrajna-carolija-nagradivanja/