ОШ "Исидора Секулић" Шајкаш и издвојено одељење Мошорин

1. Инклузија, инклузивнипокрет, инклузивнообразовање, инклузивнодруштво
Разматрње појма инклузије, као друштвене појаве, са посебним акцентом на разумевању инклузизивног образовања.Циљеви:

  • стицање информација
  • разумевање концепта инклузије и образовне инклузије

2. Модели, обрасци у приступу инвалидности
Упознвање са различитим приступима инвалидности. Циљеви:

  • информисање о различитим моделима
  • разумевање суштинских разлика између два модела инвалидности и њихових импликација на друштво и образовање

3. Инклузија, интеграција, појам хендикепа
Кратак осврт на коришћење појмова, именовање, коришћење речи. Циљеви:

  • приказати како се начини именовања који су прихваћени као коректни мењају у односу на развој инклузивног покрета
  • указати на сада вежеће конвенције

4. Закони и остала документа
У овом делу је приказано како се инклузивно образовање одређује кроз релевантна документа - стратегије развоја, међународне конвенције, законе. Циљеви у овом делу су:

  • информисање о инклузивном образовању у документима
  • разумевење међусобне повезаности развоја и образовања

5. Кључни појмови

6. Наша стварност

7. Литература


Инклузија, инклузивни покрет, инклузивно образовање, инклузивно друштво

Термин инклузија је ушао у ширу употребу у нашој средини пре нешто више од десет година, да би последњих пар година био један од можда најчешће употребљаваних термина када је реч о променама у образовању. Употреба овог термина је постала нарочито учестала са појавом концепта квалитетног образовања за све, па је инклузија донекле и поистовећена са њим, што је сасвим разумљиво, јер инклузивно образовање значи могућност школе да обезбеди добро образовање свој деци, без обзира на њихове различитости. Инклузија се истовремено повезује и са процесима демократизације у друштву и у образовању, и у том контексту говори се о друштвеној инклузији у ширем смислу и о образовној инклузији, када се мисли на укључивање у образовање ученика из маргинализованих група.

Инклузивни покрет у свету настаје средином прошлог века. Кључна идеја и усмерење покрета на афирмацију, заступање и реализацију права на образовање за све, формулисана је још 1948. године у Универзалној декларацији о људским правима, а затим и 1989. у Конвенцији о правима детета. Касније, овај оквир се разрађује у другим документима Уједињених нација и низу других међународних докумената у којима су формулисане стратешке смернице и стандардна правила изједначавања положаја маргинализованих и искључених група, посебно у погледу остваривања права на редовно образовање. Међутим, последњих деценија прошлог века, инклузија је од једног покрета за афирмацију права маргинализованих, угрожених и из образовања искључених група прерасла у широко прихваћену општедруштвену визију, која представља велики изазов за свако друштво које препознаје маргинализацију као друштвену претњу. У том смислу, инклузија је одговор на један од највећих проблема са којима се свет данас суочава, а то је искљученост све већег броја особа из партиципације у економском, социјалном, политичком и културном животу друштва коме припадају. Као такав одговор, инклузија је, истовремено и заправо у својој суштини, покрет у образовању који данас обједињује различите и бројне стратегије, методе и технике развоја квалитетног, отвореног и правичног образовања.

Најчешће, инклузивно образовање се одређује као процес излажења у сусрет потребама ученика у оквиру редовног образовног система коришћењем свих расположивих средстава како би се створиле могућности да деца уче и припреме се за живот. Излазећи у сусрет потребама у учењу све деце, младих и одраслих, посебно се фокус ставља на оне који бивају маргинализовани и искључивани. Инклузивно образовање се тако одређује и као процес којим школа постаје отворена за све ученике и којим сви ученици у некој школи, посебно ученици из дискриминисаних група, без обзира на њихове снаге или слабости у неким областима, постају део школске заједнице - инклузивно образовање почива на уважавању све деце и обезбеђивању једнаких услова да уче заједно.

Овај концепт претпоставља да је дужност школе да образује све ученике у редовним одељењима и да развија делотворне приступе који омогућују да сви ученици уче и учествују у животу школе и у образовању.

Инклузија јесте:

  • Уважавање различитости
  • Добит за све ученике: за децу из маргинализованих група и за децу из већинских група
  • Омогућавање једнаког приступа образовању или стварање одговарајућих облика услуга за одређене категорије деце без њиховог искључивања

Инклузија није:

  • Реформа специјалног образовања, већ реформа формалног и неформалног образовног система
  • Одговор само на различитост, него побољшање квалитета образовања за све ученике
  • Посебне школе, него додатна подршка постојећем школском систему
  • Везана искључиво за задовољење потреба искључиво деце са потешкоћама, и задовољење потреба једног детета на штету неког другог

Инклузија се односи на присуство, партиципацију и постигнуће свих ученика. Стављање ученика у центар не значи да ученици уче одвојено. Инклузија подразумева индивидуализацију наставе у којој ученици подржавају једни друге у односу на своје могућности и снаге. Инклузивно образовање се односи на побољшање средине за учење о обезбеђивање прилика за све ученике да постану успешни у образовању. Крајњи циљ развоја инклузивне заједнице је добробит, не само за „до сада искључене особе“, већ за целокупно друштво. Томе у прилог говоре савремена научна, стручна и опште људска сазнања и искуства. Јер инклузија тежи изградњи, не само толеранције, већ и стварног уважавања индивидуалних, друштвених, културно-специфичних и других разлика, поштовању достојанства сваког појединца и на бази тога креирању међусобне интеракције и друштвених односа.

Модел инклузије пружа свакој заједници прилику да подстиче развој целе заједнице, тако што ће сваки њен члан бити поштован и уважен. Модел инклузије не подразумева изједначавање свих људи, већ уважавање различитости сваког појединца, којем се пружа могућност одлучивања и преузимање одговорности за властити живот. Инклузија се односи на социјалну вредност, на смањивање и уклањање дискриминације. Инјклузија подразумева идентификацију и уклањање баријера. Инклузивни приступ тежи сталном побољшању у пракси и политици. На почетак

Модели, обрасци у приступу инвалидности

Модели или обрасци инвалидности су скуп предпоставки, вредности, концепата и пракси који сачињавају начин на који се мисли и говори о инвалидности унутар једног друштва и посебно међу онима који доносе одлуке, стручњацима и самим особама са инвалидитетом.

Медицински модел ометености третира оштећење као медицински проблем нарушавања здравља који доводи до губитка или ограничења неке функције и који захтева неки облик лечења, рехабилитације и корекције која би помогла особи да се што је могуће више приближи нормалном функционисању, тако да може да се убаци у постојећи систем и функционише у њему. У средишту пажње је оштећење а не особа. Особа са потешкоћама посматра се као проблем. Инвалидитет се третира као болест, повреда, нарушавање здравља, па се говори о лечењу и рехабилитацији – медицинском третману који ће спречити даљу прогресију и омогућити адаптацију на постојеће стање.

Социјални модел као основни проблем наглашава однос друштва према особама са тешкоћама у развоју. Инвалидност није лична карактеристика већ празан простор између индивидуалних капацитета и захтева околине. Разликује болест као тренутно стање од инвалидности, јер болест може бити узрок инвалидности али и други фактори могу утицати на њену појаву. Имплементација идеје инклузије у пракси видљива је у развоју социјалног модела у рехабилитацији и концепта у заједници утемељене рехабилитације. Социјални модел у рехабилитацији на особе не гледа кроз „оштећења, ограничења и тешкоће“, већ кроз способности, потенцијале, интересе и права па полази од предпоставке да су положај особе као и њена дискриминација друштвено условљени, тј. Да су друштвене препреке те које у ствари онеспособљавају особе. Стога се решење види у реструктуирању и прилагођавању друштва. Један од кључних аспеката споменутог прилагођавања је развој инклузивне школе, односно инклузивног васпитно-образовног система, који подразумева присуство све деце/ученика у редовним условима васпитања и образовања, тј. Осигурану посебну подршку у природним, интегрираним амбијентима, условима за развој и учење (породица, редовне предшколске и школске установе). На почетак

Инклузија, интеграција, појам хендикепа

Инклузија као појам значи бити укључен, прихваћен, бити са другима. Као друштвени покрет и филозофија утемељена је на заступању и самозаступању људских права особа које су „другачије“. Она наглашава чињеницу да свако припада друштву и на свој начин му доприноси. Циљ инклузије је свеобухватно укључивање особа с различитим развојним и другим „тешкоћама“ (инвалидитетом) у ширу социјалну средину и све садржаје живота у заједници, те изједначавање њихових права с правима „просечне популације“.Од посебног је значаја за ову област било усвајање Конвенције о правима детета усвојене од стране Генералне скупштине УН 1989, а затим усвојене и верификоване у претходној Југославији. Све права из Конвенције односе се на сву децу.

Деци ометеној у развоју посебно су намењени следећи чланови:

  • Члан 2. који забрањује дискриминацију детета по било ком основу, укључујући дискриминацију која произлази из било ког облика онеспособљености;
  • Члан 9. који се односи на право детета да живи са родитељима и које се може оспорити само онда када је одвајање од родитеља у најбољем интересу детета;
  • Члан 23. у коме је истакнуто да се физички или ментално онеспособљеном детету признаје право на пун и квалитетан живот, у условима који обезбеђују достојанство, унапређују самопоуздање и олакшавају његово активно учешће у заједници.

Након усвајања ове Конвенције уследиле су бројне акције. Од посебног је значаја Саламанка документ (донесен у Шпанији 1994, а организован од стране УНЕСКО-а) који садржи стандардне прописе УН о изједначавању шанси за лица са ометеностима. Од бројних препорука садржаних у овом документу издвојићемо неколико:

  • Родитељи имају право да буду консултовани и право да буду партнери у доношењу одлука важних за развој и образовање детета;
  • Упућивање детета у специјалне школе мора бити изузетак који се примењује само онда када је то у најбољем интересу детета;
  • Дечји развој треба подстицати откривањем очуваних потенцијала детета.Под утицајем ових докумената дошло је до значајне промене у приступу деце ометене у развоју.

Кључни појам интеграција замењен је појмом инклузија. Појам интеграција могли бисмо најједноставније означити синтагмом дете по мери школе, а појам инклузија синтагмом школа по мери детета. Интеграција не подразумева никакве реформске промене школе. Дете је то које треба прилагодити. Инклузија садржи битно другачији вредносни систем, значајне промене у односу на програме рада, образовање учитеља и наставника, методе рада и начина процена остварених резултата.

Интегрисано образовање подразумева ситуације где су специјална одељења за децу са инвалидитетом прикључена и функционишу паралелно са редовним одељењима у оквиру исте школе. Интеграција се односи на дељење заједничког простора и неких активности у ограниченом временском периоду и под строгом контролом особа без тешкоћа у развоју. Тако не долази до истинског прихватања и укључивања. Интеграција подразумева усмеравање на појединца или малу групу ученика за које се прилагођава наставни курикулум, дају се други задаци или постоји асистент као потпора у поучавању – она нужно не мења организацију и спровођење курикилума за све ученике. Инклузија се не темељи на начину како асимилирати појединог ученика с тешкоћама у развоју у постојећи редовни систем школства, већ се темељи на реструктуирању школа како би оне позитивно одговориле свим ученицима као појединцима.

Инклузивно образовање је систем образовања у коме се сви ученици с посебним образовним потребама уписују у редовну наставу у оближњим школама и обезбеђују им се услуге подршке и школовање засновано на њиховим могућностима и потребама. Инклузија није усмеравање на индивидуу или мању групу ученика за које се прилагођава наставни програм те се односи на асимилацију појединог ученика са идентификованим развојним потешкоћама у редовно школство.

Инклузија је процес, а не стање којим школе настоје одговорити на индивидуалне потребе свих ученика. Инклузивно образовање се не темељи на начину како асимилирати појединог ученика с тешкоћама у развоју у постојећи редовни систем школства, већ се темељи на реструктуирању школа како би оне позитивно одговориле свим ученицима као појединцима.

У једном периоду, са напуштањем медицинског модела у приступу деци са развојним сметњама, и раније често коришћен термин хендикеп је био скоро потпуно напуштен у контексту инклузивног образовања. Сматрало се да је стигматизујући, да носи печат дискриминације и да је и са стручне стране неодговарајући нарочито за децу развојног узраста и за младе. Међутим, од деведесетих година, овај термин је поново у употреби и у социјално-психолошком моделу и инклузивном образовном приступу, али са измењеним значењем које га чини употребљивим не само за децу и младе са развојним сметњама и ометеностима, већ и у односу на друге групе маргинализованих и искључених.

Ово значење, дефинисано 1989. и 1999. године, у Квебешкој класификацији настајања ситуације хендикепа, одређује хендикеп не као својство појединца које нужно произилази из оштећења и евентуалних неспособности, већ као ситуацију која настаје у интеракцији појединца, са свим његовим капацитетима (способностима и неспособностима) и његове средине. Ова релативно сложена и обухватна класификација разликује као основне, на страни појединца, чиниоце спољашњег или унутрашњег ризика и чиниоце капацитета, а на страни друштвене средине, олакшавајуће и отежавајуће чиниоце, који, у интеракцији са капацитетима особе, одређују степен хендикепа као интерактивну, од средине зависну и променљиву ситуацију.

У настајању ситуације хендикепа, средина може да представља препреку или да омогући упражњавање животних навика и остварење животних улога јединке. Овде постоји јасно упућивање на прецизну идентификацију потребне друштвене подршке која за појединца умањује ситуацију хендикепа, омогућујући му да упражњава животне навике и остварује животне улоге. У образовном контексту, хендикеп у овом значењу настаје када постоје срединске препреке да се оствари образовање, а инклузивни приступ је онај који се ослања на постојеће капацитете, отклања срединске препреке за укључивање и учествовање у образовању и који кроз обезбеђивање одговарајуће подршке омогућује стицање животно важних знања и успостављање животно важних навика, вештина и односа.

Дакле, отклањање препрека у средини, и прилика да се у образовном процесу стекну животно важна знања, вештине и навике, смањује ситуацију хендикепираности или хендикепа како је он овде дефинисан. Код нас се уз термин инвалид у медицинској пракси и дефектолошкој литератури јавља и синтагма „особе са посебним потребама“, која се првенствено односи на децу са инвалидитатом. Овај термин није прихватљив од стране ове маргинализоване групе која истиче да није реч о посебним потребама, већ о базичним људским потребама које сви имају, али се задовољавају на различит начин – кроз асистенцију или помоћ других лица. На почетак

Закони и остала документа

Квалитетно образовање за све не може се остварити без образовне политике чији је циљ смањење броја оних који се не школују или „испадају“ из система образовања због друштвене неједнакости.

Систем образовања који тежи квалитетном образовању за све требало би да осигура да сва деца имају лак приступ таквом образовању који им повећава шансе за квалитетан живот независно од националне припадности, пола, посебних потреба или социјалне групе којој припадају. Квалитетно образовање за све подразумева инклузивни приступ у образовању који почива на уверењу да је право на образовање основно људско право које омогућава стварање основе за праведније друштво.

Право на образовање не зависи од индивидуалних карактеристика. Праведност у образовању односи се на образовно окружење у коме особе имају могућност избора у складу са својим развојним потенцијалима, способностима и талентима, а не на основу предрасуда, образовних стереотипа, очекивања средине и дискриминације, што отвара економске и социјалне могућности без обзира на развојне потенцијале, пол, године старости, етничку или расну припадност и социјални статус (European Commission, 2002). Стварање праведног система образовања није могуће посматрати одвојено од процеса демократизације целог друштва и поштовања људских права.

Најсажетије, демократичност у образовању почива на уважавању два основна принципа: принципа једнакости и принципа партиципације. Чврст оквир и референце за поштовање праведности у образовању у сваком демократском друштву представљају међународна документа: Конвенција о правима детета (УН 1989), Светска декларација о образовању за све (ЕФА 1996), Меморандум о доживотном учењу (2000), Стандардна правила за уједначавање могућности (УН 1994), Саопштења из Саламанке (1994), извештаји и документа ОЕЦД усредсређена на рад са децом са ризиком и хендикепом. Већина европских земаља има закон намењен искључиво особама са инвалидитетом, који недостаје земљама у развоју, па оне на разиличите начине одређују инвалидитет тј. особе са инвалидитетом.

Наша земља нема јединствен закон који регулише искључиво питање правног статуса особа са инвалидитетом, већ је то питање регулисано кроз читав низ законских решења у различитим областима живота, па као резултат тога не постоји ни јединствено нормативно одређење појма инвалидитет. Овде ће укратко бити пирказани изводи из закона који се тичу инклузивног образовања.

Закон о основама система образовања и васпитања

Образовни програми установа

Члан 30.

Дечји вртић остварује предшколски програм, а може да остварује и посебне предшколске програме, односно прилагођене програме за децу са сметњама у развоју и друге програме, у складу са посебним законом. Основна школа остварује школски програм, а може да остварује и: прилагођен школски програм за ученике и одрасле са сметњама у развоју, посебан школски програм за музичко и балетско образовање, посебан школски програм за образовање одраслих, васпитни програм за ученике у школи са домом и друге програме, у складу са посебним законом. Средња школа остварује школски програм општег, стручног и уметничког образовања, а може да остварује и: прилагођен школски програм за ученике и одрасле са сметњама у развоју, посебан школски програм за музичко и балетско образовање, посебан школски програм за образовање одраслих, васпитни програм за ученике у школи са домом, програм специјалистичког и мајсторског образовања, програм стручног оспособљавања, обуке и друге програме, у складу са посебним законом. Основна школа може да остварује и предшколски програм, а средња уметничка школа и школа за ученике са сметњама у развоју и школски програм основног образовања и васпитања.

Наставни програми основног и средњег образовања и васпитања

Члан 71.

Наставни програм основног и средњег образовања и васпитања садржи:1) сврху, циљеве и задатке програма образовања и васпитања;2) садржаје обавезних и изборних предмета;3) препоручене врсте активности у образовно-васпитном раду;4) начин прилагођавања програма музичког и балетског образовања, образовања одраслих, образовања и васпитања ученика са сметњама у развоју, ученика са посебним способностима и образовања на језику националне мањине;5) опште и посебне стандарде знања; друга питања од значаја за остваривање наставних програма.

Упис ученика у основну школу

Члан 90.

У први разред основне школе уписују се деца која до почетка школске године имају најмање шест и по, а највише седам и по година. Дете старости од шест и по до седам и по година уписује се након испитивања пред полазак у школу, а дете од шест до шест и по година - након провере спремности за полазак у школу.Уз документацију потребну за упис, родитељ доставља доказ о здравственом прегледу детета.Испитивање детета пред полазак у школу врше психолог и педагог школе, применом стандарда препоручених од надлежног центра. Проверу спремности детета за упис у школу врши психолог школе применом стандарда и поступака препоручених од надлежног центра.У поступку испитивања пред полазак у школу и провере спремности може да се препоручи:1) родитељима - одлагање поласка детета у школу за годину дана, уколико је млађе од шест и по година у време поласка у школу;2) школи - индивидуализовани рад са учеником.У поступку испитивања пред полазак у школу и провере спремности детета за упис, школа може да упути дете комисији јединице локалне самоуправе која препоручује програм образовања и васпитања, у складу са посебним законом.У први разред основне школе може да се упише и дете старије од седам и по година које због болести или других оправданих разлога није уписано у школу. Ако дете старије од осам и по година због болести или других оправданих разлога није уписано у први разред, може да се упише у одговарајући разред на основу претходне провере знања и способности, а према узрасту. Основна школа дужна је да упише дете које има пребивалиште на подручју школе. Школа може да упише и дете са подручја друге школе, на захтев родитеља, у складу са просторним могућностима школе.Родитељ може да изабере основну школу у коју ће да упише дете, о чему подноси захтев изабраној школи најкасније до 1. фебруара текуће календарске године у којој се врши упис. Јединица локалне самоуправе води евиденцију и обавештава школу и родитеље о деци која су стасала за упис и која су уписана у школу. Конвенција о правима детета је међународни уговор који обавезује чланице које су је потписале (наша земља је потписала Конвенцију о правима детета и ратификовала је 1990).

 

Конвенција о правима детета (усвојена на Генералној скупштини УН 1989)

Члан2

Стране уговорнице ове Конвенције ће поштовати и обезбеђивати права утврђена овом Конвенцијом сваком детету које се налази под њиховом јурисдикцијом без икакве дискриминације и без обзира на расу, боју коже, пол, језик, вероиповест, политичко или друго уверење, национално, етничко или социјално порекло, имовинско стање, онеспособљеност, рођење или други статус детета, њиховог родитеља или законског старатеља.

Члан 28

Стране уговорнице признају право на образовање у циљу постепеног постизања овог права, а на основу једнаких могућноати посебно ће:а) учинити основно образовање бесплатним и обавезним за све,б) подстицати развој различитих облика средњег образовања, укључујући опште и стручно образовање, које би било на располагању и доступно сваком детеу, предузимати погодне мере као што су увођење бесплатног образовања и пружање финансијске помоћи када је то потребно,в) омогућити свим одговарајућим средствима, да више образовање буде доступно свима у складу са способностима,г) омогућити да образовне и стручне информације и савети буду доступни свој деци,д) предузимати мере за обезбеђење редовног похађања школе и смањење стопе напуштања школе.

Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом

(Сл. гласник РС бр. 33/06) Основни текст на снази од 25/04/2006., у примени од 25/04/2006. [!]

Дискриминација у вези са пружањем услуга и коришћењем објеката и површина

Члан 13.

(1) Забрањена је дискриминација на основу инвалидности у погледу доступности услуга и приступа објектима у јавној употреби и јавним површинама.

(2) Под услугом, у смислу овог закона, сматра се свака услуга коју, уз накнаду или без ње, правно или физичко лице пружа у оквиру своје делатности, односно трајног занимања.

(3) Под објектима у јавној употреби, у смислу овог закона, сматрају се: објекти у области образовања, здравства, социјалне заштите, културе, спорта, туризма или објекти који се користе за заштиту животне средине, заштиту од елементарних непогода и слично.

(4) Под јавиним површинама, у смислу овог закона, сматрају се: паркови, зелене површине, тргови, улице, пешачки прелази и друге јавне саобраћајнице и слично.

(5) Дискриминација на основу инвалидности у погледу доступности услуга нарочито обухвата:1. одбијање пружања услуга особи са инвалидитетом, осим ако би пружање услуге угрозило живот и здравље особе са инвалидитетом или другог лица;2. пружање услуге особи са инвалидитетом под другачијим и неповољнијим условима од оних под којима се услуга пружа другим корисницима, осим ако би пружање услуге под редовним условима угрозило живот или здравље особе са инвалидитетом или другог лица;3. одбијање да се изврши техничка адаптација објекта неопходна да би се услуга пружила кориснику са инвалидитетом.

Дискриминација у вези са васпитањем и образовањем

Члан 18.

(1) Забрањена је дискриминација због инвалидности на свим нивоима васпитања и образовања.(2) Дискриминација из става 1. овог члана обухвата:1. ускраћивање пријема детета предшколског узраста, ученика, односно студента са инвалидитетом у васпитну односно образовну установу која одговара његовом претходно стеченом знању, односно образовним могућностима;2. искључење из васпитне, односно образовне установе коју већ похађа дете предшколског узраста, ученик, односно студент са инвалидитетом из разлога везаних за његову инвалидност;3. постављање неинвалидности као посебног услова за пријем у васпитну односно образовну установу, укључујући подношење уверења о здравственом стању и претходну проверу психофизичких способности, осим ако је тај услов утврђен у складу са прописима којима се уређује област образовања.

Члан 19.

Дискриминацијом у образовању због инвалидности не сматра се:1. провера посебних склоности деце предшколског узраста, ученика и студената, односно кандидата за упис у васпитну односно образовну установу према одређеном наставном предмету или групи предмета, њихових уметничких склоности или облика посебне даровитости;2. организација посебних облика наставе, односно васпитања за ученике, односно децу предшколског узраста, који због недовољних интелектуалних способности не могу да прате редовне наставне садржаје, као и упућивање ученика, односно деце предшколског узраста у те облике наставе, односно васпитања, ако се уписивање врши на основу акта надлежног органа којим је утврђена потреба за таквим обликом образовања ученика, односно детета предшколског узраста

Члан 20.

Посебно тежак облик дискриминације због инвалидности јесте узнемиравање, вређање и омаловажавање инвалидног детета предшколског узраста, ученика, односно студента због његове инвалидности, када те радње врши васпитач, наставник или друго лице запослено у васпитној, односно образовној установи.

Конвенција о људским правима особа са инвалидитетом,

Члан 7.

Деца са инвалидитетом

1. Државе потписнице предузеће све потребне мере како би осигурале да деца са инвалидитетом уживају сва људска права и основне слободе на основу једнакости са другом децом. 2. У свим акцијама које се односе на децу са инвалидитетом првенствена пажња биће посвећена најбољем интересу детета. 3. Државе потписнице осигураће да деца са инвалидитетом имају право да слободно изразе своје ставове о сваком питању које их се тиче на основу једнакости са другом децом, узимајући у обзир њихове године и зрелост, а у остваривању тог права биће ин пружена асистенција у складу са њиховим узрастом и инвалидношћу.

Поштовање дома и породице

1. Државе потписнице ће предузети ефективне и одговарајуће мере како би елиминисале дискриминацију особа са инвалидитетом у свим питањима везаним за брачне, породичне, личне односе и родитељство, на основу једнакости са другима, како би осигурали да: (а) Право свих особа са инвалидитетом који су у узрасту у коме се може ступити у брак да ступају у брак и заснивају породицу на основу пуног и слободно израженог пристанка будућих супружника буде признато;(б) Буду уважена права особа са инвалидитетом да слободно и одговорно одлучују о броју своје деце и размаку између њих на једнаким основама са другима, да имају приступ информацијама примереним њиховом узрасту, образовању о репродукцији и планирању породице и средствима потребним како би биле у стању да остварују дотична права;(ц) Особе са инвалидитетом, укључујући децу, очувају своју плодност на основу једнакости са другима.

2. Државе потписнице ове Конвенције осигураће да права и одговорности особа са инвалидитетом у односу на хранитељство, старатељство и усвојење деце и друге сличне установе у националним законодавствима, где такви концепти постоје, буду поштована. У сваком случају мора се приоритетно поштовати најбољи интерес детета. Државе потписнице ће особама са инвалидитетом пружати одговарајућу подршку у остваривању њихових одговорности у подизању деце.

3. Државе потписнице ће осигурати да деца са инвалидитетом имају једнака права у погледу породичног живота. Ради остваривања тих права и спречавања сакривања, напуштања, запостављања и одвајања деце са инвалидитетом, државе потписнице обавезују се да деци са инвалидитетом и њиховим породицама пруже ране и свеобухватне информације, сервисе и подршку.

4. Државе потписнице ће осигурати да дете не буде одвојено од својих родитеља против њихове воље, осим када надлежни органи донесу одлуку у складу са применљивим правом и поступцима, која може бити подвргнута судској ревизији, да је одвајање у најбољем интересу детета. Ни у ком случају дете неће бити одвојено од родитеља са инвалидитетом на основу инвалидности било детета, било једног или оба родитеља.

5. Државе потписнице обавезују се да у случајевима када непосредна породица није у стању да се стара о детету са инвалидитетом предузму све напоре како би детету као алтернативу пружили негу у широј породици а када то није могуће бригу унутар заједнице у породичном окружењу.

Члан 24.

Образовање

1. Државе потписнице признају право свих особа са инвалидитетом на образовање. Са циљем да остваре уживање овог права без дискриминације и на основу једнакости са другима, државе потписнице осигураће инклузивни систем образовања на свим нивоима и учење током читавог живота усмерено на:(а) Пун развој људских потенцијала и осећања достојанства и самовредности, као и јачање поштовања људских права, основних слобода и људске разноврсности, (б) Развијање личности, талената и менталних и физичких способности особе са инвалидитетом до највеће могуће мере, (ц) Омогућавање да све особе са инвалидитетом ефективно учествују у слободном друштву.

2. Приликом остваривања овог права, државе потписнице ће осигурати да: (а) Особе са инвалидитетом не буду искључене из општег образовног система на основу своје инвалидности, а да нити једно дете са инвалидитетом не буде искључено из бесплатног и обавезног основног образовања, или из средњег образовања, због свог инвалидитета; (б) Особе са инвалидитетом имају приступ инклузивном, квалитетном, бесплатном и обавезном основном образовању, или средњем образовању у својој локалној заједници на основу једнакости са другима; (ц) Буду осигуране разумне адаптације које ће одговорити потребама појединаца;(д) Особама са инвалидитетом буду пружена подршка у склопу општег образовног система која им је потребна да би им се олакшало ефективно образовање. (ф) Буду пружене индивидуализоване мера подршке у окружењима које максимизирају академски и социјални развој, у складу са циљем пуне укључености.

3. Државе потписнице ће омогућити особама са инвалидитетом да уче животне и вештине релевантне за социјални развој које су им неопходне како би олакшале њихово пуно и једнако учешће у образовању и као чланова заједнице. Да би оствариле овај циљ, државе потписнице ће предузети одговарајуће мере које ће између осталог: (а) Олакшати учење Брајевог и алтернативног писма, аугментативних и алтернативних начина, средстава и формата комуникације, вештине оријентације и мобилности, олакшати вршњачко образовање и размену искустава међу особама у сличној ситуацији, (б) Олакшати учење гестовног језика и промовисање лингвистичког идентитета заједнице глувих особа, (ц) Осигурати да се образовање особа, а нарочито деце која су глува, слепа или слепоглува врши на језицима и облицима комуникације који су најпримеренији и у окружењу које осигурава максималан академски и друштвени развој.

4. Да би помогле у гарантовању уживања овог права, државе потписнице предузеће одговарајуће мере за запошљавање наставног особља које је квалификовано да користи гестовни језик или Брајево писмо, укључујучи наставнике који су и сами особе са инвалидитетом и да обучи стручњаке и особље који раде на свим нивоима образовања. Такав тренинг и обука треба да обухвате подизање нивоа свести о инвалидности, употребу одговарајућих аугментативних и алтернативних начина, средстава и формата комуникације, образовних техника и материјала ради подршке особама са инвалидитетом.

5. Државе потписнице осигураће да особе са инвалидитетом могу имати приступ општем терцијарном образовању, професионалном оспособљавању и едукацији, образовању за одрасле и животном учењу на једнаким основама са осталим лицима. Ради остваривања поменутог циља, државе потписнице ће осигурати да се особама са инвалидитетом пруже разумне адаптације. На почетак

 

КЉУЧНИ ПОЈМОВИ: 

О инклузији се може пуно причати и постоји јако пуно појмова из живота које бисмо могли разјашњавати у светлу инклузије и инклузивног друштва. Ако бисмо све то обједињавали и извлачили кључне појмове, то би, по нашем мишљењу, били следећи:


 - активност - децентрација - друштво- емпатија - заједништво - индивидуализација - индивидуализована настава - иницијатива- искуство - инвалидност је променљиво стање у зависности од препрека у друштву - једнаке шансе, могућности за све - једнакост- људска и дечија права - могућности- несегрегисаност - неговање индивидуалности - неговање различитости - опредељење - отвореност- окружење - осећања - осетљивост за потребе других - отварање према друштву - процес - подршка - подстицај - прихватање - прилагођавање - потреба - практичност - право избора - појединац - потреба за позитивним променама у друштву - предрасуде у свим облицима - од стереотпа до дискриминације (као препрека) - развој -разумевање - равноправност - развијање (буђење) свести о сопственим као и потребама других људи - став- сарадња - самопоуздање - само/прихватање - самопоштовање - самоактуализација (самоостваривање) - тимски рад - учење - укључивање - уважавање различитости - уклањање баријера-уочавање проблема и баријера - управљање сопственим животом - човек, увек као циљ, никада као средство  

Инклузија је као морално начело!  

Инклузија је препознавање индивидуалних способности и стварање могућности где је једини улог оно јединствено што човек може да понуди.
Инклузија је када се препознајемо по индивидуалној "уникатности", интересима, способностима и потребама.
Али оно што ја највише волим да кажем је да је то начин живота. Као када сте вегетеријанац!? Знате шта мислим!?Око појмова везаних за особе са посебним потребама (ја још увек користим тај термин уместо термина особе са ометеношћу у развоју), допао ми се термин особе са потребом за посебном друштвеном бригом. Око термина "особе са посебним потребама" - сада сам на конференцији у Новом Саду о доступности (нешто више о томе има на страници Новог Сада) чула декана Технолоког факултета шта користи уместо тог термина: "особе са другачијим захтевима"!
Терминологија је јако битна, јер истичући "посебне потребе" наглашавамо да је проблем у особи, јер због своје инвалидности има неке посебне потребе... а не у друштву и начину на које се оно прилагођава да би задовољило легитимне потребе сваког људкског бића. Термин  "посебне потребе" је из репертоара интеграције, а не инклузије и ближи је медицинском моделу а не социјалном моделу инвалидности.
Инсистирања да се не уопотребљава "посебне потребе" није само уређивачки хир, већ тиме веома јасно исказујемо своју опредељеност ка моделима инклузије - а то јесте развијање различитих облика друштвене подршке за особе са инвалидитетом. 

... и по нешто из СТВАРНОГ СВЕТА ОКО НАС: 

        Не препознајем је јер је јако мало има, а ако је има ја је не срећем! Видим само инклузивна настојања и острвца.  

        Некако је не видим ЈАКО!
Али када видим мог Филипа, онда Ању - она иде са Филипом у школу. Никола слабо види - децак који похађа школу у Бг, стално шета са својом баком. Дечака који пролази градом седећи у својим колицима и покушава да пређе улицу.
Жену која је моје годиште и која је као дете имала неколико операција како би јој се омогућило да лакше хода. Она и данас обожава да пешачи иако нема времена . Посао..
И онда ....има их још... Али није само то инклузија. Сви овде учествују подједнако. Деца која не знају да кажу Р; она која слабије знају слова или читају теже, замуцају и збуне се јер не могу да саставе реценицу како "треба"!!!
Све то нас окружује. Онда помислим "па ето почело је" ! 

        У Новом Саду постоји организација Академија слободних студија, која организује разне програме: Курс холандског, шивење, дебатовање на одређене теме, позоришне представе, тематске вечери, разне едукације...Учесници и носиоци свих тих програма су особе са и без инвалидитета. 

       У Београду постоји студ.дом за студенте са инвалидитетом. Међутим ја то видим као сегрегацију. У Новом Саду то није случај. У студентским домовима, студенти са инвалидитетом живе са студентима без инвалидитета (само су собе прилагођене).

        Да, када видим да се простор прилагођава, програм прилагођава, и све остало шта је потребно, да, то је за мене инклузивни приступ, пруступ који укључује, а не ексклузивни приступ, тј. прступ који искуључује.

        Инклузију у нашој Предшколској установи препознајем кроз сензибилизацију, емпатију и учешће једног броја колега, који без обзира на број деце у групи пронађу простор за свако дете, кроз учешће свих у колективу на стручном усаврсавању које се последње две године интензивно бави овом темом кроз едукације, примере добре праксе, МИО и ЛИТ тим и Сервис, видео презентације, округле столове и медијске промоције у локалу, али и шире... кроз укључивање деце са посебним потребама искључиво и увек у редовне школе. 

        Свака част на постигнутој клими у ПУ! Али морам да скренем пажњу на то да нема деце/људи са посебним потребама, сва деца имају потребу за љубављу, припрадњем, дружењем, игром, сазнањем, наше је да нађемо адекватан начин како да те потребе задовољимо.  

       Препознајем инклузију кроз покушаје малог броја учитеља, родитеља и деце са којима сам свакодневно у контакту. Свако јутро једна храбра мајка у наручју доноси девојчицу која је четврти разред. То ради већ четри године, а затим стрпољиво седи у холу и чека да се огласи звоно да јој да ужину, одведе у тоалет, поново врати кући.
Један мали број учитеља иде у ,,стручну службу " и покушава да их заинтересује за инклузију али они ,,имају важнија посла,, тако да се враћају несигуни са питањем <<Како да направе ИП рада кад за то треба тим>> Ко има снаге наставља даље, прилагођава наставу могућностима детета, укључује, подстиче, пружа руку подршке... А деца гледају шта ради учитељ па и они ступају у акцију, храбре, подржавају, уважавају...
Само да нас је више ...  

       У нашој школи инклузија се званично спороводи од 2006.год. Укључен је један број учитеља, ученика и њихових родитеља који уз помоћ стручних сарадника пишу ИОП-е. До сада је написано 4 ИОП-а који се стално допуњују.
Имамо добру сарадњу са МИО мрежом и МИО сервисом. Захваљујући великом залагању свих актера деца показују очекивани напредак. Код појединих ученика постигнут је већи степен социјализације, побољшање трајања пажње и концентрације, смањен степен агресивности.
Настојимо да писање ИОП-а проширимо и на ученике виших разреда. Тренутно радимо на мотивацији наставника за спровођење инклузије у вишим разредима.


       Ја видим само појединачна острвца.
Један пример у Нишу, који сам ја уочила, је комби који је једна нишка општина обезбедила кроз пројекат за превоз особа које користе инвалидска коллица и тај комби превози ученике до редовних школа које похађају.
Недавно сам учествовала на семинару о инклузивном образовању у основној школи чији су наставници укључени у МИО мрежу и за мене је био охрабрујући увид у капацитете наставника те школе да размишљају у правцу осмишљавања наставе која обезбеђује укључивање све деце.
Ово су ми неки свежи примери. Има их сигурно још, али су још увек то само појединачни, ентузијастички покушаји. Охрабрујуће је то што се ипак креће.

       Инклузију срећем прво у својој школи свакодневно и то кроз обезбеђење услова   за нормално одвијање наставе деце у колицима која похађају нашу школу. Уционице су на приземљу, постављене су рампе; деца, наставници и родитељи сензибилисани за инклузију.
Такође, у последње време, где год се поправљају улице и тротоари праве се снижени ивичњаци, као и звучна сигнализација на семафорима.
Све више округлих столова и емисија на локалу о овим темама. Пројекти НВО-а на тему инклузија различитих група са освртима и на националне мањине које су присутне на овим просторима. 

       Инклузију видим у свако добром човеку који има довољно љубави и снаге да помогне колико може сваком коме је помоћ потребна, да разуме различитоси да цени људе око себе, да има разумевања и стрпљења. Потреба да учинимо свет лепшим местом за живот свих нас. Ту потребу сви морамо неговати код нас самих, наше деце и у свом окружењу.
Похваљујем све што је у нашем граду урађено (рад ПУ, семафори, прелази...) али лично мислим да је иницијатива, разумевање и рад људи као што су председник наше општине др Бранислав Блажић, члан Општинског већа за здравство, социјлну политику и екологију др Мирјана Илић, као и директорице ПУ Весне Станаћев пуно битнији јер заправо њихов рад је пример другима који могу и желе да дају свој допринос.
Помињање ових људи желим да изразим свој став јер сматрам да треба да указујемо на позитивне примере у свом окружењу и на тај начин скренемо пажњу наших суграђана, колега...
Морамо свима дати до знања да инклузија треба да буде циљ свих нас и да је од великог значаја да сви дају допринос и да је заиста дивно борити се за такав циљ.

        Слажем се са свима вама: и да видите примере инклузије свуда око себе и да постоје само острвца. О њима (острвцима) би свако од нас могао пуно тога написати. Нека ти примери добре праксе остану за неки други пут. Уз сву честитку људима који су храбро запливали кроз море инклузије (борећи се са крволочним ајкулама), желим да вас упутим на једно место, острвце које полако прелази у велико копно, где ћете пуно тога видети о инклузији. То место је овај сајт. Само његово постојање говори пуно.       

Чланови/це мреже ИТ за ИДМарт 2008.