УПРАВЉАЊЕ ПАЖЊОМ

(др Зоран Миливојевић)

Kада говоримо о пажњи, мислимо на нечију способност усмеравања властите свести. У зависности од тога на шта усмеравамо пажњу, обим пажње је могуће „скупљати” и „ширити”. Некада је усмеравамо на један садржај, тако да смо концентрисани на оно што је у фокусу пажње, занемарујући окружење. Некада се обим пажње „шири” на целокупно окружење, тако да опрезно, обазриво и будно пратимо промене у окружењу.

Да би неко остварио важан циљ, по правилу мора да током неког периода времена спроводи активност која води ка том циљу. То неће бити у стању уколико не држи пажњу на циљу. Зато можемо рећи да је ментална способност одржавања пажње током неког дужег времена предуслов за успешан рад.

Свакодневно смо изложени великом броју наметљивих информација које се боре да на њих обратимо пажњу. Свака информација коју региструјемо „потроши” јединицу наше пажње. Kако постепено, бранећи се од сталног информационог напада, научимо да не региструјемо информације, начини на које нам их пласирају постају све агресивнији.

Медији функционишу тако што нашу пажњу претварају у своју робу. Kада велики број људи усмери пажњу на интересантан медијски садржај – када је велика гледаност, слушаност или читаност – тада дати медији продају део нашег поља пажње предузећима која нас „информишу” у намери да нам продају своје производе.

Због таквог окружења данас све теже одржавати пажњу која је усмерена на неки важан циљ. То се односи на људе који су у детињству стекли и развили способност одржавања пажње. Деца, која су у процесу развоја менталних структура које им омогућују одржавање усмерене пажње, данас су посебно угрожена.

Деца са лакоћом усмеравају и одржавају пажњу на ономе што им је интересантно, што им ствара пријатност. Проблем настаје када треба да одржавају пажњу на нечему што је корисно, али деци непријатно. То је способност која се стиче, ментална вештина, а не урођена карактеристика. Дете је спремно за школу када је у стању да усмери своју пажњу и да је одржава и на оном садржају који му је досадан. Сасвим је природно да деца избегавају све што им је непријатно, ма колико било корисно. Али, улога родитеља и учитеља јесте да им помогну да полако стекну навику одржавања пажње и на непријатним садржајима. У том смислу сваки родитељ је и нека врста менталног тренера.

Агресивно и бучно савремено информационо окружење деци отежава развој способности одржавања пажње. То и јесте главни разлог што је све више деце са дијагнозом „поремећај пажње и хиперактивност”. У праву је Данијел Големан који каже да оно што деци помаже да изграде и побољшају своју способност управљања пажњом јесте ментални тренинг – а не лек као такав.

Овај чланак је објављен на сајту politika.rs