Искушење

(др Зоран Миливојевић)

Повремено се у животу дешавају ситуације у којима човек „пада у искушење” да учини нешто за шта сам сматра да није у реду. То је ситуација мучног обуздавања јаке жеље за чињењем нечег ризичног, опасног, забрањеног, неморалног или противзаконитог. Kада особа успешно обузда важну жељу, после тога може да осети да је нешто пропустила у животу. Kада подлегне жељи, без обзира на то да ли је у томе „ухваћена” или није, она наставља да неко време то сама себи замера, осећајући кривицу. То показује да морални део личности наставља да протестује.

Описани унутрашњи конфликт нечије јаке жеље са усвојеном моралном нормом јесте архетипске природе и од давнина је означен као борба добра и зла у човеку. У хришћанству је схваћен као покушај злог ђавола да намами и заведе доброг човека како би се овај одрекао доброте и бога. У Фројдовој психоанализи схваћен је као борба у личности између над-ја и оно, то јест између суперега и ида, а у трансакционој анализи као борба нашег унутрашњег родитеља и нашег дечјег Ја.

Важно је рећи да жеља није увек нешто негативно, а забрана нешто позитивно. Бројне су ситуације у којима је забрана неразумна, а жеља израз спонтаног и природног импулса или потребе. Тада је жеља „добро”, а забрана је „зло”.

Да ли и мала деца улазе у ситуације искушења? Мала деца се рађају без моралних норми, тако да њима управљају биолошки програми, потребе, жеље и велика радозналост. Kако нису способна да се самоконтролишу, родитељи морају да их контролишу. Kонфликт између „жељеног” и „моралног” првенствено је конфликт између детета и родитеља. Током времена деца памте и усвајају родитељске поруке и вредности, тако да стварни родитељи полако постају унутрашње фигуре у дететовој психи – унутрашњи родитељ. То омогућује да се конфликт детета и родитеља „пресели” у психу, као конфликт дететовог дечјег Ја и његовог унутрашњег родитеља.

Процес усклађивања жељеног и нагонског са личним моралом унутар појединца јесте спор, тако да код већине траје до раних двадесетих година. Зато младе особе често „подлежу” својим тренутним жељама, без много размишљања о последицама таквог понашања, што често доводи до накнадног кајања.

Ситуације искушења на унутрашњем плану присиљавају особу да упореди своју жељу са својим системом вредности, да их усклади и донесе исправну одлуку. Некада је исправно да одустане од жеље, а некада да је оствари.

Kада неко схвати да је погрешио, јавља се осећање кривице. Резултирајуће кајање такође доприноси развоју личности јер је присиљава да нешто научи из ситуације у којој је донела погрешну одлуку. Смисао кајања није промена прошлости, већ ново понашање у новим, сличним искушењима у будућности.

Овај чланак је објављен на сајту politika.rs