Дететов страх од казне

Кажњавање властите деце од стране родитеља последњих деценија је постало озлоглашено. Не само телесно кажњавање, за које је познато да из политичких разлога покушава да се подведе под правну категорију „насиље”, већ и друге казне, као што су одбијање испуњавања жеље и давање непријатног а корисног задатка. Циљ родитеља је да припреми дете за самостални живот у друштву, због чега је у односу родитеља и детета поред љубави неизоставан конфликт између друштвеног, које заступа родитељ, и биолошког, које заступа дете. Претпоставка је да ће дете усвојити социјални принцип и да ће он превладати над биолошким у детету.

Поред „постављања граница” и приморавања деце да раде корисне а њима непријатне ствари како би стекли навике, кажњавање сачињава оно што зовемо дисциплиновање деце. Дисциплиновање је само један део васпитања, које је опет само део комплексног односа родитеља према детету. Зато не треба падати у грешку и кажњавање поистовећивати ни са дисциплиновањем ни са васпитањем.

Кажњавање је веома снажан захтев за промену понашања. Ако се дете играло у соби с лоптом и ако је разбило стакло на витрини, родитељ се може запитати: „Чему кажњавање, ако је стакло већ разбијено?” Смисао кажњавања је да дете одустане од неког одређеног понашања: у овом случају од опасног и непримереног играња. Ако је кажњено, већа је вероватноћа да ће дете убудуће одустати од таквог играња у соби. Неко може да се запита: „Зар није довољно детету објаснити колико је опасно играти се лоптом у соби?” Објашњење је, свакако, нужан део казне и може да буде довољно за неку децу, али већина деце ће у следећој ситуацији заборавити на дато објашњење. Да не би заборавили, помаже им осећање које се зове „страх од казне”. Ево и како. Дете је личност у развоју и зато често није способно да управља собом, да се самоконтролише. Некада су његове жеље далеко моћније од његовог знања. Када је, с једне стране, само родитељска информација о томе како нешто није добро, а, с друге, снажна дететова жеља, вероватније је да ће дете урадити оно што жели. Још су стари Римљани приметили да кажњено дете боље памти. Следећи пут када буде у искушењу да уради нешто што није у реду, сетиће се раније казне и имаће две супротне емоције: жељу да уради оно што је забрањено и страх од казне, коју ће добити када буде ухваћено у прекршају. Тек тада ће дете бити у правом унутрашњем конфликту и моћи ће да одлучи шта ће урадити. Није довољно да дете научи како не треба да се понаша, већ треба да научи и како треба да се понаша уместо тога. Најбоље се учи од оба родитеља, кад обоје пружају и љубав и дисциплину.

Зоран Миливојевић, психотерапеут

Извор: www.politika.rs