Осећање стида – или срама – јесте важно социјално осећање. С једне стране оно мучи оне који се претерано стиде, а с друге стране заједницу муче они који се не стиде ни онда када већина других сматра да би требало. Како код особе која се стиди често поцрвене образи, оне који немају стида зовемо „без-образ-ни”.
Стид је повезан са жељом да се буде прихваћен од других и с идејом да морају да се испуне одређени услови да би се то догодило. Особа се постиди онда када она мисли да други мисле да она није довољно вредна да би била прихваћена.
Услови које особа мора да испуни да би била прихваћена могу бити прописани породичним и културним вредностима, због чега се стид убраја у морална осећања. Али ови услови могу бити и веома посебни, јединствени за дату особу. Многи млади се стиде, јер верују да нису довољно лепи, претварајући неку своју малу несавршеност у катастрофу. То је некада тешко открити, јер управо да не би осећала стид, особа избегава разговор о разлозима због којих се стиди. Због тога стид остаје у домену приватног због чега особа која се стиди не проверава шта други заиста мисле, већ им приписује да мисле оно што она мисли о себи.
Из аспекта људског раста и развоја, стид је дечје осећање, тако да је највише присутан код младих. Особа која се стиди верује да не заслужује прихватање, јер није испунила неки важан услов – да недовољно вреди као људско биће. Позицију стида подстичу родитељи својим изјавама: „Шта си урадио, срам те било!”
Када особа током каснијег раста и развоја своје личности почне да разликује себе као особу од својих поступака, постаје способна да схвати да особа која је добра може да уради неке лоше ствари. Тада дечје осећање стида почиње да замењује одрасло осећање кривице. Тада, уместо да појединац мисли да је лош као особа и да се тога стиди, почиње да мисли да је нешто погрешно урадио и да се због тога осећа кривим. Зато што су себе прихватили као вредна људска бића, људи који су остварили највиши степен емоционалне зрелости губе способност стида, остајући способни да осећају кривицу као такође морално, али савршеније осећање.
Код оних одраслих који се често и непотребно стиде, видимо колико стид може да им смањи квалитет живота. Да се не би стидели, ови људи избегавају бројне нове и непознате социјалне ситуације, у које треба да се самостално упусте, без друштва оних који су им добро познати и за које знају да их прихватају. Тако настаје парадокс стидљивих: стид прави највише штете у њиховим животима онда када га у ствари не осећају.